MEVLUD - Dokazi da Mevlud nije Haram

U knjižici pod naslovom Mesail-i muhimmeje dževab-i Nu‟man (Numanov odgovor na važne probleme). [Drugo izdanje islamskim slovima, 96 stranica, Damask 1386/1965. g.n.e.] koju je jedan vahabija, Osman Zeki, sin muderrisa Osman-efendi ibn Mustafe iz Širana (predgraĊe Gumušhane u Turskoj), izdao na turskom jeziku. U u ovok knjižici ovako piše:

“Učenje mevluda (mevlida), tarikati, učenje delail-i šerifa, iskat i telkin su kasnije izmišljeni. Oni su i zabranjeni i beskorisni. Oni koji su ih započeli su smatrali sebe Allahom dželle-šanuhu, a oni, koji to rade, ih obožavaju. U islamu je sve objašnjeno. U njemu nije ništa ostavljeno sakriveno. Rečeno je, „Ummet će se podijeliti u sedamdeset tri grupe, od kojih će samo biti spašeni oni koji slijede moj i mojih ashaba put.‟ Tarikati su batil (beskorisni). Moramo opovrgnuti ono što u Resulullahovo vrijeme nije postojalo. Kadiri, Šazili, Mevlevi, Nakšibendi, Rifai, Tidžani, Halidi, Uvejsi, … i mnogi drugi tarikati su primjeri skretanja s pravog puta i neposlušnosti Kur‟anu. Svaka druga titula osim musliman se mora izostaviti.
A muslimani moraju biti braća kao u vrijeme zamani se‟adeta (Resulullaha). Ljudi ne smiju raditi suprotno dini islamu i postajati kafiri i mušrici. Oni ne smiju tražiti selamet od grobova i duša mrtvih. Naša vjera nam ne naređuje da upotrebljavamo tespih kada činimo zikr, tesbih i tekbir, da gradimo tekkije i turbe na mezarima već nam naređuje da rušimo turbeta. Allah dželle-šanuhu je rekao, „Meni čini dovu! Ja je kabulim.‟ On nije rekao čini dovu Pejgamberima i evlijama. To znači On nije rekao uzmite mrtvaca kao tevessul (posrednika), ili tražite pomoć od grobova i duša mrtvih. Allah dželle-šanuhu je rekao da nam Pejgamberi ne mogu ni koristiti (fajda) ni štetiti (zarar). Raditi ono što nam Kur‟an kaže da ne radimo je nevjerovanje (kufr) u Allaha dželle-šanuhu. Oni koji traže pomoć od mrtvaca su kafiri i mušrici. Salavati doneseni na Pejgambera su vahj. Salavati koje drugi uče su bidat. Bidat ne može biti iznad vahja. Autor knjige Delail je sebe stavio na nivo Allaha. On je osnovao novi ibadet. On je rasporedio učenje knjige na izvjesne dane. Oni, umjesto da se kaju Allahu, se kaju šejhovima. Ashabi kiram nisu izmislili i uveli tarikat, mevlud i salavat. Oni koji su kasnije došli su naredili bidate kao što su salat-i mundžijje i salat-i narijje za zaštitu države i pobjedu nad neprijateljem. Muslimani ne ibadete već misle o iskatu. Oni ne čuju telkin. Nema telkina u islamu.” Ovdje se završava prijevod pokvarenih laži ovog kafira, vehabije.

ODGOVOR:

Kada muslimani uĉe Mevlud (hvalospjev Muhammedu alejhisselam ili Mevlid) oni govore o Resulullahovom, sallallahu alejhi ve sellem, roĊenju, Mi‟radžu, o njegovom životu, sjećaju ga se, i hvale ga. Svaki musliman mora puno voljeti Resulullaha. Ko puno voli Resulullaha on ga se sjeća, ponavlja njegovo ime, i ĉesto ga hvali. Hadisi šerif koji nam Dejlemi prenosi u knjizi Kunuz-ud-dekaik kaže, “Ko je jako zaljubljen on se često sjeća voljenog.”

Svi alimi islama su detaljno pisali da je neophodno potrebno puno voljeti Resulullaha. O tome ĉak piše i vehabijska knjiga Feth-ul-medžid na njenoj tri stotine trideset šestoj stranici: “U hadisi šerifu se kaže, „Nečiji iman nije potpun sve dok mene ne voli više od njegove djece, roditelja i svakog drugog.‟ To jest, on misli, „njegov iman neće biti savršen.‟ Ko god voli Allaha vadžib mu je voljeti Njegovog Resula. On takođe mora da voli i Allahove salih robove.”

Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, je ashabima kiram prireĊivao gozbu u noći Mevluda i govorio im o dogaĊajima koji su se desili na dan kada je on poĉastio ovaj svijet svojim prisustvom i u njegovom djetinjstvu. Dok je Ebu Bekir bio halifa on je uobiĉajavao sazvati ashabe kiram da se okupe u noći Mevluda i da govore o ĉudnim dogaĊajima koji su se desili na dan kada je Resulullah poĉastio ovaj svijet svojim prisustvom. Hrišćani su ovo nauĉili i usvojili od muslimana. Muslimani u cijelom svijetu - isto kao što su to ĉinili i ashabi kiram na tu noć - ĉitaju knjige o Resulullahu, vesele se, i slave ovu mubarek noć na koju je on ovaj svijet poĉastio svojim prisustvom.
Alimi islama pridaju veliku važnost ovoj noći. Sva stvorenja, meleki i džini, životinje i mrtve materije, se vesele i jedni drugim daju vesele vijesti o dolasku noći u kojoj je Fahr-i alem (ĉast svih bića) poĉastio ovaj svijet. Mevlana Dželaluddin Rumi je objavio,

“Mjesta gdje se uĉi Mevlud su sigurna od belaja i tegoba.” Korisnije je i efektivnije ako se Mevlud uĉi u stihovima.

Alimi islama su napisali na svakom jeziku knjige u kojima su objasnili koristi (fazilete i mezijjete) uĉenja Mevluda, naĉin na koji ga treba uĉiti, i da je ovo uĉenje ibadet. U knjizi Kešf-uz-zunun, koju napisao Mustafa Katib Ćelebi, je deset od ovih knjiga nabrojano. One su:

1) Mevlud, turski spjev Sulejmana Ćelebije iz Burse. Ovaj spjev (kasida) je jako ĉuven. Autor je bio imam (u namazu) osmanlijskog sultana Jildirima Bajezida hana, rahmetullahi alejh. On je preselio na ahiret 800. godine [1398. g.n.e.] Ovaj spjev se u Turskoj jako voli i uĉi kao što se uĉio i po cijeloj Otomanskoj državi. Njegov originalni naziv je Vesilet-un-nedžat. [Ovaj Mevlud je Gašćević preveo na bosanski jezik i litografirao 1276/1879. g.n.e. Ovaj mevlud je doživio nekoliko izdanja.]

2) Mevlud koji je napisao Hamdullah efendija, rahmetullahi alejh, sin Muhammeda Ak Šemsuddina efendije.

3) Mevlud koji je napisao Molla Hasen-ul Bahri, rahmetullahi teala, koji je preselio na ahiret 994/1586. g.n.e.

4) Mevlud koji je napisao vaiz Muhammed ibn Hamza.

5) Mevlud koje je napisao Šemsuddin Ahmed Sivasi, rahmetullahi alejh, koji je preselio na ahiret 1006/1598. g.n.e.

6) Džami‟ul-asar fi mevlid-il-muhtar koji je napisao hafiz ibni Nasiruddin Dimiški, rahmetullahi alejh.

7) Et-ta‟rif bil-mevlid-iš-šerif koji je napisao Ibni Esir Muhammed Džezri koji je preselio na ahiret 833/1430. g.n.e.

Durrul-munzam fi-mevlid-in-Nebijj-il-mu‟azzam koji je napisao Ebul Kasim Muhammed Luluvi, rahmetullahi alejh.

9) Mevlid-in-Nebi koji je napisao Afifuddin Muhammed Tebrizi koji je preselio na ahiret 855/1451. g.n.e.

10) Mevlid-in-Nebi koji je napisao Sejjid Muhammed Kavukdžu hanefi koji je preselio na ahiret 1305/1887. g.n.e.

Nadalje, uĉenje Mevluda je ibadet, koji je dokazan jakim dokumentima sljedećim knjigama: En-Ni‟met-ul-kubra alel‟alem fi-mevlid-i Sejjid-i veled-i Adem koju je napisao ibni Hadžer Hijtemi; u knjizi Er-Reddu ala men enkere kiraetel-mevlid-in-Nebi koju je napisao Dželaluddin-i Sujuti; u knjizi Dževahir-ul-bihar (treći dio) i knjizi Hudždžet-ullahi alel‟alemin (stranice 233 do 239) koje je napisao Jusuf Nebhani; u knjizi Isbat-ul-mevlid koju je napisao Ahmed Sa‟id mudžeddidi i u knjizi Šerh-ul-Mevahib-il-ledunnijje (prvi dio, stranice 136 do 140) koju je napisao allame Muhammed Zerkani. U Istanbulu su ove sve knjige sastavljene i od njih je napravljena jedna knjiga, koja je izdata 1397/1977. g.n.e. Mevlud Sa‟id-ul-bejan, koji je Ahmed Sa‟id Faruki mudžeddidi napisao na urdu jeziku i Mevlud na turskom jeziku, Mevlid kiraetinin fazileti (Koristi od uĉenja Mevluda), su jako dragocjene.
Knjiga Tashih-ul-mesail koja je 1266/1850.g.n.e. napisao mevlana Muhammed Fadl-ur-Resul, rahimehullahu teala, jedan od prominentnih alima islama u Indiji, je opovrgnuo knjigu Miete mesail koju je napisao Muhammed Ishak, jedan indijski vjerski ĉovjek koji se prodao vehabijama.

Fadl-ur-Resul-i Bedajuni, rahmetullahi alejh, je preselio na ahiret 1289/1872. g.n.e. On ovako piše na dvije stotine pedeset trećoj stranici njegove knjige, “Uĉenje Mevluda se nije praktikovalo u prva tri stoljeća [islama]; ono je kasnije uvedeno. Dakle, alimi nisu bili složni po pitanju da li se dozvoljeno sastajati za mevlud. Njihove rijeĉi su se razilazile. Muhammed bin Jusuf Šami, rahimehullahu teala, koji je 942/1536. g.n.e. u Egiptu preselio na ahiret, se u svojoj knjizi Siret-i Šami detaljno bavi ovim neslaganjem (ihtilafom). MeĊutim, u ovoj knjizi se izlažu samo suprotni pogledi i nema preferencije (terdžiha). Pa ipak, on citira mnoge velike alime koji kažu da je sastajanje za mevlud mustehab. On takoĊe kaže da je njegov uĉitelj opovrgnuo one koji su se tome suprotstavljali. Ako kažemo da mevlidski skup nije dozvoljen, i ako se po pitanju najveće većine fikhskih pitanja oglušimo o većinu, i prihvatimo manjinu, neće više biti povjerenja. Knjiga Siret-i šami kaže:
“Hafiz (alim hadisa) Šemsuddin Muhammed Sehavi [preselio na ahiret 902/1496. g.n.e. u Medini Munevveri] kaže, „Za (sastajanje da se uĉi) Mevlud nema izvještaja od selefa. On se pojavio poslije trećeg stoljeća. Muslimani se svake godine u noći Mevluda vesele i dijele sadaku. Oni rade dobrotvorna i pobožna djela. Oni se sastaju i slušaju uĉenje Mevluda.” Hafiz Izzeddin Ali ibni Esir Džezri [preselio na ahiret 630/1234. g.n.e.] je rekao, “Uĉenje Mevluda nas štiti cijelu godinu od štete i opasnosti. Na mjestima gdje se uĉi Mevlud cijele godine pada kiša rahmeta i bereketa.” Hafiz Imaduddin Isma‟il ibni Kesir [Ibni Kesir je 774/1372. g.n.e. preselio na ahiret] saopštava da je emir Erbila u mjesecu Rebiul-evvelu pravio ogromne skupove za mevlud. Ebul Hattab Omer ibni Dihje [Ebulhattab Omer je preselio na ahiret 633/1236. g.n.e.] je u njegovoj knjizi Et-tenvir fi-Mevlid-il-Bešir detaljno opisao mevludske skupove
koje je organizovao emir Erbila. Mnogi alimi su, kao na primjer uĉitelj imama Nevevije, hafiz Ebu Šame [preselio na ahiret 655/1266.g.n.e.], puno hvalili ovu knjigu. Knjiga Abdurrahmana Ebi Šame El-bais ala inkar-il-bida‟ vel-havadis je puna ovakvih pohvala. Allame Sejfuddin ibni Tugrul beg [preselio na ahiret 670/1271. g.n.e.] ovako piše u njegovoj knjizi Durr-un-nazim fi-mevlid-in-Nebijjil-kerim, “Oni koji vole Resulullaha, sallallahu alejhi ve sellem, se sastaju u noći mevluda. MeĊu ovim je i veliki mevludski skup u Egiptu kog je prireĊivao Ebul-Hasan i koji je poznatiji pod imenom Ibni Efdal, zatim onaj kog je održavao Ebu Abdullah bin Muhammed bin Nu‟man, koji je bio uĉitelj našeg uĉitelja, onda, dva druga mevludska skupa koje su održavali Džemaluddin Adžem Hamadani i Jusuf bin Ali Hadždžar-i Misri. Ovi alimi su rekli da su usnili Resulullaha, sallallahu alejhi ve sellem, koji im je rekao, „Oni koji se radi nas raduju takoĊe i nas raduju.‟”
[Veliki alim] Ibni Batal malikije je rekao u svojoj rukom pisanoj fetvi, “Dati sadaku, sastati muslimane i nahraniti ih halal hranom, i uĉiti i slušati dozvoljene stvari, i dati odjeću salih muslimanima, su sve ĉinovi ukazivanja poštovanja prema noći Mevluda. Ĉiniti to radi dobivanja Allahovog dželle-šanuhu zadovoljstva je dozvoljeno i donosi puno sevaba Nije neophodno da to radimo samo sa siromasima. Ali, razveseliti siromahe je više sevab. Ako se, kako se to danas radi, upotrebljavaju opijajuće stvari [stvari koje mute razum], ako se sastaje i miješa omladina (mladići i djevojke), i ljudi i žene, ili se recituju pjesme koje izazivaju požudu [ili se upotrebljavaju muziĉki instrumenti kao na primjer nej (vrsta frule), flauta i bubnjevi], onda je to grijeh.” [Raditi ovakve harame kao ibadet, ili za vrijeme ibadeta, je puno veći grijeh. Mi ne smijemo dopustiti da nas prevare oni koji ove harame nazivaju “islamska muzika”. Ibni Batal je preselio na ahiret 449. godine] Dželaluddin Abdurrahman bin Abdil-Melik Kettani je rekao, “Dan i noć Mevluda su poštovani (mubedždžel), sveti (mukaddes) i ĉasni (mukerrem). Oni su vrlo ĉasni i cijenjeni. Resulullahovo, sallallahu alejhi ve sellem, postojanje je vesila (posrednik) za spas njegovih sljedbenika poslije smrti. Slavljenje njegovog mevluda izaziva smanjivanje džehennemskog azaba. Poštivanje (hurmet) ove noći je uzrok da cijela godina bude berićetna. Korist mevludskog dana je sliĉna petku (džumi). Hadisi šerif kaže da će se petkom džehennemski azab prekinuti. Isto tako ni na dan Mevluda neće biti azaba. Na noć Mevluda se trebamo veseliti, dijeliti sadaku i poklone, i ići na gozbu na koju smo pozvani.” [Mi ne smijemo ići na skupove gdje se rade harami ili na kojima je haram prisutan. Mi moramo strogo izbjegavati društvo onih koji rade haram i onih koji uvode haram kao ibadet.]
Allame Zahiruddin bin Dža‟fer je rekao, “Sastajanje za Mevlud je bid‟at hasene (dobra inovacija). Okupiti salih muslimane, uĉiti salavate i hraniti siromahe uvijek donosi sevabe. Ali, unositi u ove skupove ikakav haram, muziĉke instrumente, pjesme i igru, je veliki grijeh.” Allame Nasiruddin je rekao, “Sastajati se za mevlud nije sunnet. Ali, dati sadaku, poklon, biti radostan, veseliti se, uĉiti mevlud na mjestima gdje žene i muškarci ne sjede zajedno, i posjećivati ovakve skupove jako je pohvalno. Ne treba tražiti ništa ni od kog sve dok nema zarureta (prinude). Ako nema zarureta to je haram. Okupljanje salih muslimana radi ĉinjenja zikra Allaha dželle-šanuhu i uĉenja salavata je ibadet. To je veliki sevab.” Allame Abdurrahman Ebu Šame [preselio na ahiret 665/1266. g.n.e.] kaže u knjizi El-Ba‟is, “Rabi‟ kaže da je imam Šafi‟ija rekao, „Bid‟ata ima dvije vrste. Jedni se ne slažu sa Kitabom, sunnetom, eserima [to
jest, rijeĉima ashaba kiram], i idžma‟om. Oni izazivaju dalalet ili sapikluk (izopaĉenost, krivovjerje). Druga vrsta bid‟ata je dobra i u sebe ukljuĉuje one koji su u skladu sa ĉetiri izvora (delila) islama. Nijedan alim nije nikada rekao za ovu vrstu bid‟ata da su loši. Omer, redijallahu anh, je rekao za obavljanje teravijskog namaza u džema‟atu u džamiji u noćima mjeseca Ramazana “jako lijep bid‟at”. Ovakve inovacije (bid‟ati) se nazivaju bid‟at-i hasene. Jednoglasno je reĉeno da je dozvoljeno (džaiz) i lijepo (mustehab) raditi bidate hasene. Reĉeno je da će oni, koji ih rade iz ljubavi prema Allahu dželle-šanuhu, biti nagraĊeni sevabom (nagradama na ahiretu). Ovakvi su svi bidati koji su u skladu s propisima islama. Mimberi u džamijama, hanovi za putnike namjernike, mektebi i medrese, su dobre stvari koje su u skladu sa propisima (ahkamima) islama i spadaju u bidate hasene. Oni nisu postojali u vrijeme ashaba kiram i tabi‟ina već su kasnije uvedeni. Ali, oni su prihvaćeni kao bidati hasene zato što potpomažu izvršavanje Allahovih dželle-šanuhu zapovijedi.‟ Jedan od ovakavih bidata hasena je i mevludski skup u gradu Erbilu kod Musula. U noći Resulullahovog sallallahu teala alejhi ve sellem mevluda se dijeli sadaka siromasima. Kićenje i radost se ispoljava. Siromašnim se daju pokloni. Na ovaj naĉin se izražava ljubav i poštovanje prema Resulullahu. Ovaj skup u Musulu je prvi organizovao veliki alim i salih musliman Omer bin Mela. Sultan [Ebu Sa‟id el-Muzaffer Kukburi je bio zet Salahuddina Ejjubije, rahimehumullahu teala. On je 630/1232.g.n.e. postao šehid, u džihadu kod zamka Akke, u odbrani od napada kršćanskih krstaša.] Erbila ga je slijedio. Alim šafi‟ijiskog mezheba allame Sadr-ud-din Omer je rekao, „Održavanje mevluda nije mekruh a nagrada se dobija prema namjeri‟. [Ako je namjera [nijjet] loša nema nagrade.] Hafiz je rekao da je održavanje mevludskih skupova bid‟at [to jest, ibadet koji se kasnije pojavio], ali su to hasene bid‟ati pošto se na njima rade dobre i korisne a ne pogrešne stvari.


*************
Kraj Prvi Dio. Nastavlja dole

DRUGI DIO....

Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, je vidio po dolasku u Medinu da židovi poste desetog dana mjeseca Muharrema. On ih je upitao zašto to oni rade? Oni su mu odgovorili da oni poste iz radosti i zahvale Allahu dželle-šanuhu jer je Allah dželle-šanuhu na taj dan utopio Firauna i spasio Musa alejhisselama. On je rekao, „Musa alejhisselamovo spašavanje me puno raduje‟ i zapostio. On je naredio muslimanima da poste na dan ašure. Ovaj hadisi šerif istiĉe da se na godišnjice onih dana u kojima smo dobili blagodat (ni‟met) ili boli osloboĊeni od nevolje moramo zahvaljivati Allahu dželle-šanuhu. Allahu dželle-šanuhu se zahvaljuje sedždom, sadakom, uĉenjem Kur‟ani kerima, ili obavljanjem sliĉnih ibadeta. Ima li veće blagodati (ni‟meta) od roĊenja ovog velikog Pejgambera, posjednika ihsana i rahmeta? Mi trebamo svake godine jedva ĉekati taj dan i razmišljati o ovoj blagodati. Mi ćemo na taj naĉin kopirati Resulullahovu zahvalu za Musa alejhisselamov nimet spašavanja. Resulullahov sunnet bez ovakvog nijjeta neće biti slijeĊen i takvo djelo neće biti nagraĊeno.‟ Hafiz Muhammed ibni Džezeri šafi‟i je rekao, „Kada su vidili Ebu Leheba u snu i upitali ga o njegovoj situaciji on im je odgovorio da je u kaburskom azabu. On je rekao da mu se svake godine dvanaeste noći mjeseca Rebi‟ul-evvela smanji azab i da se razgali sisanjem hladne vode koja teĉe izmeĊu njegova dva prsta. Te noći me je moja konkubina Suvejba obradovala vijestima o Resulullahovom roĊenju. Ja sam je iz radosti oslobodio i naredio joj da bude pomajka. Ovo je razlog zbog kog se njegov azab te noći smanjuje. Kada se umanjuje azab svirepom kafiru kao što je Ebu Leheb, ĉije je zlo potvrĊeno Kur‟ani kerimom, onda mu‟min (onaj koji vjeruje i slijedi) ovog
velikog Pejgambera, koji se u toj noći veseli i daje sadaku, i izražava svoju ljubav prema Resulullahu sallallahu alejhi ve sellem, zaslužuje da mu Allah dželle-šanuhu uĉini dobroĉinstvo (ihsan) i da ga stavi u džennet. Moj uĉitelj je rekao u svojim fetvama, „Održati mevludsku sveĉanost na kojoj se uĉi Kur‟ani kerim i mevlud-i Nebij, i pogostiti se, i razići se, je bidati hasene.‟ Hafiz prenosi sljedeće od Bejhekija, „Kada je reĉeno Resulullahu sallallahu alejhi ve sellem da je on Pejgamber on je, iako je znao da mu je njegov djed Abdul-Muttalib zaklao kurban Akike kada mu je bilo sedam dana, zaklao za sebe kurban Akike. Šta više, Akiku nije dozvoljeno ponavljati. Zakljuĉeno je da je on zaklao drugu Akiku kao zahvalu zato što je on stvoren kao rahmet alemima (milost svim svjetovima) i da dadne primjer njegovom ummetu. U stvari, njega su ĉesto viĊali kako on sam na sebe donosi salavate sa ciljem da poduĉi ummet. Prema tome, nama muslimanima je mustehab da se sastanemo u noći mevluda, da uĉimo Mevlud, da nudimo slatkiše i ĉinimo dobra djela (hajrate i hasenate) i da tako odajemo našu zahvalnost toj noći. Komentar na knjigu Sunen-i ibni Madže kaže da je održavanje mevludskih sveĉanosti - ako u njih nije pomiješan haram i zabranjene stvari - mustehab i bidati hasene.‟”
U knjizi Siret-i Šami [Es-siret-uš-Šamijje] ili Subulul-huda verrešad se citira razgovor izmeĊu Fakihanija [Omer bin Ali Iskenderi maliki Fakihani je preselio na ahiret 734/1334. g.n.e.] i autorovog uĉitelja (uĉitelja autora knjige Siret-i Šami).

Fakihani: Ja ne znam ništa što bi moglo poslužiti kao temelj da pokaže da su mevludski skupovi u skladu sa Kitabom i sunnetom.

Učitelj: Ne znati nešto ne znaĉi da ono ne postoji. Ibni Hadžer, imam hafiza (tj. alima hadisa), je rekao da je porijeklo mevludskih sastajanja u sunnetu. Mi smo gore zabilježili da ono ima takoĊe i drugo porijeklo.

Fakihani: Nije reĉeno da je iko od velikih alima održavao mevludske sastanke.

Učitelj: Prvi mevludski sastanak je organizovao jedan vladar koji je bio salih alim. On je to uradio da zadovolji Allaha. Ovom skupu su prisustvovali bezbrojni alimi i salihi (dobri muslimani). Ibni Dihje ga je pohvalio. Veliki alimi su napisali ĉitave knjige u kojima su pohvalili ovo pobožno vladarevo djelo. Niko ga nikad nije osudio.

Fakihani: Kako može mevludska sveĉanost biti mustehab? Mustehab je nešto što islam zahtijeva.

Učitelj: Zahtjev islama je ili kroz Nass ili kroz kijas. Pošto po ovom pitanju nema Nassa ima kijas.

Fakihani: Za mevlud se ne može reći ni da je mubah. Nijedan alim nije rekao da je uvoĊenje bid‟ata u vjeru mubah.

Učitelj: Bid‟at nisu samo mekruh i haram. Reĉeno je da ima i bid‟ata koji su mubah, mustehab, i vadžib. Imam Nevevi je rekao, “Bid‟ati u vjeri su stvari koje nisu postojale u Resulullahovo sallallahu alejhi ve sellem vrijeme i koje su kasnije uvedene. Njih ima dvije vrste: Hasene (lijepi) i sejjie (loši).” [Šejh-ul-
islam] Izzeddin ibni Abdisselam šafi‟i [preselio na ahiret 660/1261. g.n.e.] je rekao, “Bid‟ati su podijeljeni na vadžib, haram, mustehab, mekruh, i mubah. Hanovi, mektebi, i sva hasene i hajr djela spadaju u mustehab bid‟ate. U ove se takoĊe ubrajaju i teravija namaz i put tesavvufa.” Bejheki je rekao da je imam Šafi‟ija rekao, “Postoje dvije grupe bid‟ata: Bid‟ati koji su suprotni Kitabu, sunnetu, eseru (rijeĉima ashaba kiram) i idžma‟u (saglasnosti ashaba kiram, saglasnost mudžtehida koji žive u istom stoljeću) su dalalet (jeres, otpadništvo). Oni koji su u skladu sa ova ĉetiri izvora islama nisu dalalet.”

Fakihani: Sastati se kod kuće s prijateljima u noći Mevluda i ugostiti ih nije grijeh. MeĊutim, sastajati se sa svakim je jedan ružan bid‟at.

Učitelj: Sastati se sa svakim nije u suprotnosti s Kitabom, sunnetom, eserom, i idžma‟om.

Fakihani: Reĉeno je da su skupovi - na kojima se igra i pjeva, i na kojima ljudi i žene sjede zajedno, i na kojim ima i drugih harama - haram.

Učitelj: To je taĉno. MeĊutim, ono što te skupove (džema‟ate) ĉini haramom su harami. Ako ima harama u skupovima (džema‟atima) onih koji su došli u džamiju na džumu i takvi skupovi postaju haram. MeĊutim, mi ne možemo reći da je džuma namaz haram samo zato što taj skup radi haram. Mi isto tako ne možemo reći ni da je noćni mevlidski skup (džema‟at) haram. Danas su ovakve zabranjene stvari uvedene i u teravijske džemate (džema‟ate) u mjesecu Ramazanu. Može li se reći da je teravija namaz haram samo zato što su se u vjeru uvele ovakve stvari? Ne, to se ne može nikada tako reći! Lijepo je sastati se za teraviju namaz. Može se reći da je uvoĊenje takvih neprikladnih i zabranjenih stvari u ovakva sastajanja loše. Sliĉno tome, treba se reći da je lijepo sastati se za Mevlud. MeĊutim, uvoditi u ove skupove ružne i zabranjene stvari je loše.

Fakihani: Iako je Resulullah sallallahu alejhi ve sellem roĊen u mjesecu Rebi‟ul evvelu on je u tom mjesecu takoĊe i preselio na ahiret. Mi se ne bi smjeli u ovom mjesecu radovati, već biti tužni i žalosni.

Učitelj: Isto onako kako je Resulullahov sallallahu alejhi ve sellem roĊendan velika blagodat (ni‟met), tako je isto i njegov prelazak na ahiret velika nesreća. Naša vjera nam nareĊuje da se zahvaljujemo na ni‟metima i da budemo strpljivi u nevolji, da ćutimo i da je sakrijemo. Iako nam je nareĊeno da zakoljemo Akiku kada se dijete rodi nije nam ništa nareĊeno da radimo kada ono umre. Štaviše, kukanje i oplakivanje je zabranjeno islamom. Prema tome, mi trebamo u ovom mjesecu osjećati radost i veselje, a ne tugu i žalost.

Ovdje se završava prijevod citata iz knjige Es-Siret-uš-Šamijje.
[Na dan godišnjice na koji su se desili i radosni i tužni dogaĊaji mi se ne trebamo, prema propisima islama, osjećati žalosno, već trebamo biti veseli i sjećati se veselih dogaĊaja, a ne tužno, sjećajući se tužnih dogaĊaja. U skladu sa ovim nareĊenjem naše vjere mi ne trebamo, na deseti dan mjeseca Muharrema, dan kada je hazreti Husejn postao šehid, žaliti, već slijediti Resulullahov sunnet i biti zahvalni i veseli. Dan kada je hazreti Husejn, radijallahu anh, postao šehid je velika žalost i musibet (nesreća) za sve
muslimane. I Osman i hazreti Hamza su šehidi. Njihova tragiĉna muĉeniĉka smrt je takoĊe velika žalost i nesreća. MeĊutim, naš Pejgamber sallallahu alejhi ve sellem nije žalio na godišnjicu hazreti Hamzine muĉeniĉke smrti. On nije naredio muslimanima da žale. On je uobiĉajavao da u to vrijeme posjeti hazreti Hamzin mezar. Mi ne trebamo slijediti našu pamet i žaliti na deseti dan mjeseca Muharrema već slijediti našeg Pejgambera, veseliti se, i zahvaliti se postom.]

Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, je imao pjesnike. Oni su ga hvalili i odgovarali neprijateljima. On je najviše volio Hasanovu bin Sabitovu poeziju. On je postavio u džamiju minber za Hasana. Hasan je sa minbera osuĊivao neprijatelje i hvalio Resulullaha. Resulullah je rekao, “Hasanove riječi su protiv neprijatelja efektivnije od rana strelica.” On je rekao, “Ako Allah dželle-šanuhu dadne Njegovom robu dar umjetnosti pisanja i govora on treba da hvali Resulullaha i osuĎuje njegove dušmane!” Uĉenje Mevluda se u muslimanskim zemljama ĉini kao ibadet koji je u skladu s ovim hadisi šerifom.
Delail-i šerif je knjiga salavata. To je jedna knjiga dova. Kur‟ani kerim nam nareĊuje da donosimo salat i selam na Resulullaha. Onaj ko zabranjuje uĉenje ove knjige se suprotstavlja nareĊenju Kur‟ani kerima. Svaki musliman može na svakom jeziku ĉiniti dovu. On se ne može nazivati kafirom. Dove ajeti kerima i hadisi šerifa se trebaju uĉiti bez mijenjanja. Dove koje nisu iz ajeti kerima i hadisi šerifa se mogu uĉiti ali ne u namazu. Islam to ne brani. Ko kaže da se one ne mogu uĉiti laže. Ko kaže “zabranjeno,” ili još gore, “kufr” i “širk”, za nešto što Allah dželle-šanuhu i Njegov Pejgamber ne brane, je u opasnosti da postane kafir. Hvaliti puno Resulullaha, bez pripisivanja nivoa (deredže) uluhijjeta, poštovati ga kao najuzvišenijeg od svih stvorenja, govoriti o superioritetima kojim je Allah dželle-šanuhu obasuo Svog dragog Pejgambera, i tražiti njegov šefa‟at je veliki ibadet. Suprotstavljati se ovoj ĉinjenici je znak duboke neukosti i ružne tvrdoglavosti. Štaviše, reći,

“Autor ove knjige je podijelio ovu knjigu na sedam dijelova i rekao, „Ako čitamo jedan dio dnevno mi ćemo završiti cijelu knjigu za nedjelju dana.‟ Ovakva izjava je širk. To je isto kao kada bi smo sebe stavili u Allahov dželle-šanuhu položaj, i naredili, „Klanjajte pet puta dnevno.‟ Ovakvo ponašanje u sebi sadrži poruku da on misli da je on superiorniji od Rabbul‟alemina.” je totalni idiotizam.

Vehabijska knjiga piše na tri stotine trideset petoj stranici da ima deset stvari koje proizvode da volimo Allaha dželle-šanuhu i objašnjava svaku od njih. Njegovo potvaranje autora knjige Delail-i hajrat širkom je isto kao kad bi neko potvorio vehabije širkom zato što su promijenili broj imanskih šartova sa šest na deset.

Knjiga Delail-i hajrat se žestoko kritikuje. Ovu knjigu je napisao Muhammed bin Sulejman Džezuli Šazili rahmetullahi alejh alim ehli sunneta, savršeni evlija, i arif svog vremena. Napisano je da je on 870/1465. g.n.e. postao šehid. On je na poĉetku objasnio važnost i korist od donošenja salavata na Resulullaha. On je kasnije dao listu salavat dova, koje su izvedene iz hadisi šerifa, i onih koje su uĉili ashabi kiram.
Tarikat znaĉi put. On znaĉi put tesavvufa. Imami Rabbani mudžeddid-i elf-i sani Ahmed Faruki i Muhammed Ma‟sum-i Faruki, rahmetullahi alejhima, su
napisali u svojim Pismima (Mektubatima) da tesavvuf nije novotarija (bid‟at) i da su svi njegovi putevi u skladu sa sunnetom našeg efendije Resulullaha. Mi smo neke od njih preveli sa persijskog jezika. [Molimo vas da pogledate ĉlanke pod brojevima 7 (Porijeklo tesavvufa) i 19 (Evlija ne paradira svoj keramet.]

Oni koji nemaju pojma o tesavvufu kritikuju tesavvuf i radi njega osuĊuju muslimane. Muhammed Ma‟sum Faruki je u 177. pismu prvog toma ukratko objasnio tesavvuf. Mi smatramo da je dobro da to pismo ovdje prevedemo:

Ne oslanjajte se na kešfove i ru‟jete (snove)! Jedina stvar u koju se trebamo uzdati, i koja će spasiti ljude od džehennema, je Kitab i sunnet. Ĉvrsto se uhvatite za Allahov Kitab i Pejgamberov sunnet! Dobro pazite da vam svi poslovi koje radite budu u skladu sa ova dva! Jedna od Allahovih dželle-šanuhu zapovijedi je takoĊe i zikr! Stalno ĉinite zikr! Provedite svoj svaki trenutak u zikru!

[Znaĉenje ĉetrdeset šestog ajeti kerima sure Enfal glasi, “O vjernici! Stalno spominjite (zikrite) Allaha dželle-šanuhu svojim srcima i jezicima! Bićete spašeni!” Znaĉenje desetog ajeti kerima sure Džum‟a glasi, “Mnogo zikrite Allaha! Bićete spašeni i na dunjaluku i na ahiretu!” Znaĉenje ĉetrdeset prvog ajeti kerima sure Ahzab glasi, “O mu‟mini (pravovjerni)! Zikrite Allaha dželle-šanuhu svakog momenta!” U tefsiru Tibjan se citira da je Abdullah ibni Abbas radijallahu teala anhuma rekao, “Allah dželle-šanuhu je na svako Svoje nareĊenje stavio granicu i smatra ga oprostivim ako se ova granica prekoraĉi. On oprašta onim koji imaju izgovor. Ali nareĊenje zikra nije kao druga nareĊenja. Ovaj ibadet ni nema granice ni izgovora. Nema izgovora za zapostavljanje zikra. On nam je naredio da Ga zikrimo srcem i jezikom, stojeći, ležeći, na svakom mjestu i u svakoj situaciji. On je rekao da On ne smije nikad biti zaboravljen. Znaĉenje stotinu pedeset drugog ajeti kerima sure Bekara glasi, “Sjetite Me se! I Ja ću se vas sjetiti!”

Hadis-i kudsi u Tibjanu kaže, “Ja sam sa Mojim robom koji misli na Mene.” Hadis koji Bejheki prenosi, kaže, “Oni koji su na najvećem stepenu su oni koji zikre Allaha,” i “Znak ljubavi prema Allahu dželle-šanuhu je ljubav prema zikrenju (sjećanju na) Njega,” i “Zikrenje (Sjećanje na) Allaha je lijek za srca,” i “Zikr je bolji od [nafila] sadake i posta,” i “Allah voli onog ko Ga puno zikri.” Resulullah je zikrio Allaha dželle-šanuhu svake sekunde. Tesavvuf je obilno zikrenje Allaha dželle-šanuhu. Da li se ovakav tesavvuf može ktitikovati?]
Najviši položaj na ovom putu je, kako su Allahovi ljudi su jednoglasno saopštili, ma‟rifet, tj. spoznati Allaha dželle-šanuhu, znati Ga, upoznati Ga. To znaĉi, nestati u Allahu dželle-šanuhu. “Spoznati Allaha dželle-šanuhu” znaĉi “Samo Allah dželle-šanuhu postoji i ništa drugo”. Dakle, tesavvuf je put koji vodi ovom ma‟rifetu, ovoj spoznaji. Dvostih:
Da ne postojiš, pravo savršenstvo je saznat‟,
Put za ujedinjenje je u Njemu nestat‟!


***********
Kraj Drugi Dio. Nastavlja...

Treci Dio...

Ovo umiranje (nestajanje) (u Allahu dželle-šanuhu) se zove fena. Postoje dvije vrste fene. Jedna se zove fena-i kalb. U njoj srce (kalb) zaboravi sve drugo osim Allaha dželle-šanuhu. (Onaj ko je na nivou srĉane fene) se ne može sjetiti niĉega osim Allaha dželle-šanuhu, bez obzira koliko on nastojao. Srce (na ovom nivou) ne zna i ne voli ništa drugo osim Allaha. Druga vrsta fene je fena-i nefs.
To je umiranje (nestajanje) nefsa. Ĉovjeku postaje nemoguće reći “ja” za sebe. Arif i njegovi eseri (trag, djela) nestaju. On ne zna i ne voli ništa drugo osim Allaha dželle-šanuhu. On nije povezan ni sa sobom ni sa drugima. Najsmrtonosniji otrov koji odvodi ljude u propast je ĉovjekova ljubav prema neĉem drugom, osim Allaha. Iman jednog ovakvog arifa je kao uglaĉano ogledalo. Njegovo svako djelo je u strogom skladu s islamom. Njemu je slatko i lako slijediti Allahova dželle-šanuhu nareĊenja i zabrane. U njemu nije ostala nijedna zla osobina kao što su udžb [divljenje našem ibadetu] ili rija [licemjerstvo]. U njegovom svakom djelu i ibadetu je ihlas. On ih sve ĉini u ime Allaha dželle-šanuhu. Nefs, koji je prvobitno bio neposlušan i neprijateljski raspoložen Allahovim dželle-šanuhu nareĊenjima, stiĉe itmi‟nan (mir) i postaje pravi (hakiki) i potpuni musliman.

Cilj napredovanja na putu tesavvufa je da spoznamo da ne postojimo i da potpuno postanemo Allahov dželle-šanuhu rob. Napredovanje na ovom putu se zove sejr i suluk. Kraj ovog puta su fena i beka. To znaĉi, da zaboravimo sve drugo osim Allaha dželle-šanuhu i shvatimo da samo Allah postoji. Onaj ko doĊe na nivo fene i beke se zove arif. Arif je u mogućnosti da bude toliko savršen koliko je moguće za ljudsko biće. U njemu nema ljenosti i labavosti koje nefs uzrokuje. Cilj puta tesavvufa nije da se izbjegne robovanje Allahu dželle-šanuhu. Niti je njegov cilj da postanemo superiorniji od drugih ili da vidimo duše, meleka, džina, i nurove. Kakva je korist od traganja za ovakvim stvarima kada ima dovoljno pravih, lijepih, i slatkih stvari, koje svako može vidjeti svojim oĉima?

Allah dželle-šanuhu je stvorio i prve i druge. Oni su svi bili nepostojeći. Allah dželle-šanuhu ih je sve kasnije stvorio. Dolazak pred Allaha dželle-šanuhu i viĊenje Njegove ljepote (džemala) je jedino moguće na ahiretu. U džennetu. Ono se ne može desiti na ovom svijetu. Alimi ehli sunneta i velikani tesavvufa, rahimehumullahu teala, su ovo jednoglasno saopštili. Na ovom svijetu se može dobiti samo ikan (jakin, blisko znanje).
Napredovanje na putu tasavvufa je sa ciljem da se na ovom svijetu stekne potpuna poslušnost islamu. Islam se sastoji iz tri dijela. Ilma, amela i ihlasa. Tesavvuf je sredstvo da se dobije treći dio (ihlas). Allaha dželle-šanuhu ćemo samo na ahiretu moći sresti, biti u Njegovoj prisutnosti, i vidjeti Ga. Dakle, trebamo se ĉvrsto držati Muhammedovih, alejhisselam, stopa! Naviknite se da ĉinite emri ma‟ruf ve nehj-i munker. Nastojte da oživite zaboravljene sunnete. [Muslimani ne smiju izazivati fitnu (smutnju) dok poduĉavaju zaboravljeni sunnet. Haram je izazvati fitnu. Mi moramo dobro paziti da, dok poduĉavamo sunnet, ne pogoršamo stvari i da ne uĉinimo haram!] Ne oslanjaj se na snove! Da li naš san, u kom snijemo da smo sultan države, ili kutub, ima ikakve vrijednosti? Ovi položaji su vrijedni ako ih imamo dok smo budni. Je li prava savršenost biti vladar na javi, ĉak i ako vladamo cijelim svijetom? Hoće li nam to pomoći da se spasimo od kaburskog i kijametskog azaba?
Pametna i dalekovidna osoba ne veže svoje srce za ovakve stvari već nastoji da radi ono što Allah dželle-šanuhu voli i dozvoljava. Pametna osoba nastoji da doĊe na [nivo koji se zove] fena fillah. Ovdje se završava prijevod 177. pisma.

Imami Rabbani, rahmetullahi alejh, ovako piše u 306. pismu prvog toma: Fena fillah znaĉi izbaciti iz srca ma-sivu [to znaĉi izbaciti iz srca sve osim Allaha
dželle-šanuhu; sve što On ne voli]. Da bi oĉistili srce od ljubavi i veza sa svim drugim osim Allaha dželle-šanuhu moramo biti na nivou [koji se zove] fena. Mi, kako zaboravljamo stvorenja, takoĊe i njihove veze nestaju. Da bi se, na putu vilajeta, otarasili ljubavi prema stvorenjima neophodna je fena. Ali ona nije potrebna na putu nubuvveta. Jer, putu nubuvveta postoji ljubav (muhabbet) prema Allahu dželle-šanuhu i onim koje On voli. Kada ova ljubav postoji ljubav prema stvorenjima ne može postojati bez obzira bile one zaboravljene ili ne. Njih je loše znati zato što to izaziva da ih volimo. Kada ljubav prema stvorenjima ne postoji, znati ih, i biti familijaran sa njima, nije loše. [Ovakva ista situacija je i za one koji dokuĉe putem puta vilajeta.]

Muhammed Ma‟sum, rahmetullahi alejh, je ovako napisao u 93. pismu prvoga toma, “Fena fillah se dešava u batinu [srcu]. Kada arif doĊe na nivo fene on i dalje zna svoju ženu djecu i prijatelje kao i što je i prije znao. Srĉano znanje je drukĉije od zahirskog [intelektualnog, razumovog] znanja. Zahir i dalje nastavlja da vidi i zna, i kada se srce spasi od viĊenja i znanja [to jest, kada doĊe na nivo fene.]”
Fejz (ma‟rifet, pomoć) se u svim putevima tesavvufa dobiva od Resulullaha. Svi ashabi kiram su direktno sa toga izvora dobili svjetlo i ma‟rifet. Potomstvo je uzimalo, dobijalao, ovaj ma‟rifet od ashaba kiram. Samo je fejz ili ma‟rifet od hazreti Ebu Bekira i hazreti Alije dopro do današnjih dana. Fejz drugih ashaba je trajao samo nekoliko stoljeća. Ko hoće da dobije fejz on mora da naĊe salih osobu koja je dobila ovaj fejz, treba da ga voli i da napreduje pod njegovim nadzorom. Ovo ĉak i vahabijska knjiga istiĉe na 335. stranici, i piše, “Deveta, od deset stvari koje vode Allahovoj dželle-šanuhu ljubavi, je da se družimo sa onim koji iskreno vole Allaha, da slušamo njihove korisne riječi i da ne pričamo puno u njihovom prisustvu.” Ovakav Allahov dobri (salih) rob se zove muršid-i kamil ili rehber. Hadisi šerif koji nam prenosi Taberani i koji se citira u knjizi Kunuz-ud-dekaik glasi, “Sve ima svoj izvor. Izvor takve su srca arifa.” Hadisi šerif koji nam prenosi Dejlemi glasi,

“Sjećanje na pobožne (salihun) čisti grijehe,” i “Biti u društvu alima je ibadet,” i “Gledati u lice alima je ibadet.” Hadisi šerifi koje nam prenosi Muhammed ibni Hibban [Ibni Hibban šafi‟i je 354/965. g.n.e. preselio na ahiret u Samarkandu] kaže, “Zikr je korisniji od sadake.” Hadisi šerif koji nam Dejlemi prenosi kaže, “Zikr je bolji od nafile posta.” Knjiga Kunuz-ud-dekaik piše da je Resulullah ĉinio zikr na svakom koraku i citira hadisi šerif koji kaže, “Obilno zikrenje Allaha čisti srce od nifaka (licemjerstva, neprijateljstva).” Hadisi šerif koji nam prenose Dejlemi i Munavi, rahime-humullahu teala, kaže, “Za svaku bolest ima lijek. Lijek za srce je Allahov dželle-šanuhu zikr.” Tesavvuf je zikr, sjećanje na i ljubav prema arifima, i strogo slijeĊenje Resulullahovog, sallallahu alejhi ve sellem, sunneta. Ovi i drugi sliĉni hadisi šerifi, i ajeti kerimi iz kojih su oni izvedeni, nareĊuju tesavvuf.
Postojanje mnogih puteva tesavvufa, koji imaju razliĉita imena, ne treba zbunjivati neuke! Sljedbenici tesavvufa su ĉesto upotrebljavali imena svojih rehbera (uĉitelja, muršida) od kojih su dobili fejz, tako, da su ta imena, postala imena tarikata. Na primjer: Iako u stotinama škola postoji zajedniĉki nastavni plan, i, iako se u njima poduĉavaju isti predmeti, svaka škola ima drukĉije uĉitelje. Dakle, razliĉite škole imaju razliĉite metode uĉenja. Svaki maturant dobija sliĉno znanje i ista prava. Svaki od njih se do smrti sjeća i hvali svoje
uĉitelje. Ni za jednog od njih nije mana samo zato što je uĉio od drukĉijih uĉitelja i drugaĉijom metodom. Isti je sluĉaj i sa postojanjem raznih puteva tesavvufa. Fejzovi i ma‟rifeti su im svima došli od Resulullahovog, sallallahu alejhi ve sellem, mubarek srca. Nije mana zato što imaju drukĉije uĉitelje i drukĉija imena.
U sedmom ĉlanku (Porijeklo tesavvufa) je objašnjeno zašto putevi tesavvufa imaju drukĉija imena.

Bez sumnje ni Allah ni Njegov rob ne vole zle ljude koji ne slijede propise islama i ne ibadete nego ganjaju dunjaluĉke interese i slijede svoj nefs i šehvet. Mi ne bi smjeli vjerovati jednom takvom ĉovjeku kada on kaže da je on autoritet u tesavvufu i ĉovjek od kerameta. Štaviše, tesavvuf se ne smije kritikovati zbog postojanja ovakvih ljudi. Mi se moramo prisjetiti izreke koja kaže, “Dijamant ne gubi svoju vrijednost kada padne u blato.”
Iskat i telkin nisu bid‟ati. U knjigama Se‟adet-i Ebedijje i El Besair je ovaj predmet detaljno obraĊen i dokazima je dokazano da se oni ĉine zato što su oni nareĊenja naše vjere. Hadisi šerif koji se nalazi u Buhariji i Muslimu, i imami Ahmedovom Musnedu i Munaviji, rahime-humullahu teala, kaže, “Činite telkin (uljevajte) kelime-i tevhid mrtvima!” Ko tvrdi da se izvjesni zli i lijeni ljudi oslanjaju na ove naredbe i napuštaju ibadet i rade zlo on optužuje ova dva nareĊenja naše vjere. Šta li će nemezheblije reći za lijenĉine i zle i naopake ljude, koji, kada rade zlo i zanemaruju ibadet, žure da nam kažu kako je Allah dželle-šanuhu milostiv, i kako On voli opraštanje?

Sve što se odnosi na vjeru je poznato. Alimi ehli sunneta, rahimehumullahu teala, su pronašli ova sva uĉenja. Oni su zapisali što su ĉuli i nauĉili od ashaba kiram. Mi uĉimo našu vjeru iz ovih knjiga alima ehli sunneta. Autor knjige Dževab-i Nu‟man, nemezheblija, pokušava da iskrivi ova uĉenja i promijeni islam. On, da bi prevario svakoga, izmišlja lažna i pokvarena znaĉenja i daje ih ajeti kerimima i hadisi šerifima. Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, je prorekao da će se muslimani podijeliti sedamdeset i tri firke [partije, grupe] i da će sedamdeset dvije od njih otići u džehennem, i, da će, samo oni, koji pripadaju sedamdeset trećoj grupi, koja slijedi ashabe kiram, otići u džennet. Ova grupa se sastoji od muslimana ehli sunneta, zato što su alimi ehli sunneta rahime-humullahu teala nauĉili svoje znanje od ashaba kiram i u svakom svom poslu se držali Kur‟ani kerima i sunneta. Ehl-i sunnet vel-džema‟at su oni muslimani koji slijede Resulullahov sallallahu alejhi ve sellem put i njegov džema‟at, odnosno, ashabe kiram. Da je ovaj autor, umjesto što je optužio ehli sunnet, optužio sedamdeset dvije pokvarene i otpadniĉke grupe, on bi uĉinio nešto korisno i ispravno. MeĊutim, on je uĉinio obratno i napao istinu i pravi islam. Znaĉenje ajeti kerima glasi, “Zli i naopaki (habis) ljudi saraĎuju sa habisima.” Pošto je on habis, habis jeretik, on se ujedinio s jereticima i napao na muslimane ehli sunneta. Svi muslimani se trebaju ujediniti i biti braća. Ali oni se moraju ujediniti na istinitom (hak) putu, na putu ehli sunneta (a ne na putu dalaleta). Resulullah je prorekao da se jeretici neće ujediniti već da će se podijeliti u sedamdeset dvije grupe. Muslimani se ne smiju odvajati od pravoga puta. Oni se moraju pridružiti pravom putu ehli sunneta i tako dobiti hidajet, i spasiti se od jeresi, krivovjerstva, i otpadništva.

Naš efendija Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, je rekao, “Kada ste zbunjeni u vašim poslovima tražite pomoć od onih u grobovima!” Svi ashabi kiram su se pridržavali ovog hadisi šerifa i posjećivali Kabr-i se‟adet (Grob sreće, tj. Resulullahov sallallahu alejhi ve sellem mubarek grob). Oni su ĉinili istigasu i tražili pomoć od Allahovog dželle-šanuhu Miljenika (Habibullaha) i tako dobijali ono što su željeli. I Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, se takoĊe držao za vesilu i ĉinio istigasu kroz ljudska bića. Kako nam prenosi Ibni ebi Šejbe, i kako je napisano u Munavijevoj knjizi Kunuz-ud-dekaik, “Resulullah sallallahu alejhi ve sellem je nekada, kada je bio u nevolji i zabrinut, uzimao siromašne ashabe kiram kao vesilu i tražio pomoć od Allaha dželle-šanuhu radi njih. Ovo je takoĊe zapisano i u imamovom Rabbanijevom rahime-hullahu teala Mektubatu. Alimi islama, evlije, i suleha (dobri), su se stoljećima ĉvrsto držali ovog hadisi šerifa. Kada autor knjige Dževab-i Nu‟man kaže da u islamu nema ovakvih stvari, on se suprotstavlja ovom i sliĉnim hadisi šerifima. On naziva prave muslimane kafirima i mušricima, i nastoji da svojim lažima i klevetom što može više pokvari islam. Allah dželle-šanuhu nam u mealima (znaĉenjima) mnogih ajeti kerima kaže, “Činite zikr, učite tesbih! Recite Allahu ekber.” Resulullah je tako ĉinio i nama naredio da tako ĉinimo. On nije spreĉavao muslimane koji su pravili tespihe od hurminih košpica da ih ne prave. MeĊutim, ovaj autor tvrdi da u islamu nema takvih stvari. Sunce se ne može blatom ukaljati! On laže kada kaže da nam naša vjera nareĊuje da rušimo turbeta. Jesu li ashabi kiram porušili Resulullahovo turbe? Nisu! Oni su ga posjećivali sa suznim oĉima i prosećim srcem.

Allah dželle-šanuhu je zapovijedio, “Budite pokorni Pejgamberu!” Resulullah je rekao, “Tražite pomoć od onih u grobovima!” Hadisi šerif koji nam Dejlemi i Munavi prenose, glasi, “Ljudi bi izgorjeli na zemlji da nije onih u grobovima.”
Muslimani ne traže pomoć od groba, ili od mrtvaca. Oni je traže od Allaha dželle-šanuhu zbog (radi) mejjitovog hurmeta (poštovanja) i hatra (ljubavi). A Allah dželle-šanuhu, iz Njegove ljubavi prema Njegovom dragom robu, ispunjava ono što se od Njega traži. Muslimani traže fejz i ma‟rifet od duše nekog arifa ili evlije, rahime-hullahu teala i tako dobijaju fejz od duše tog evlije i dobijaju pomoć. Oni, koji su koristeći duše postali evlije, se zovu uvejsi. Muslimani i rade za ovosvjetske poslove i napredak u tehnologiji, i ĉine dovu Allahu dželle-šanuhu, i mole Ga da im On pomogne.